У авантури са спелеолозима из Новог Сада
У петак 20.08. угостили смо академика проф. Слободана Марковића, редовног професора катедре за физичку географију ПМФ-а у Новом Саду, а иначе и председника одбора за крас и спелеологију и његове асистенте и сараднике из области туризма, географије и спелеологије. После кратког радног састанка авантуру смо започели посетом Дубочкој пећини, ради валоризације овог спелеолошког објекта високог потенцијала за еко – авантуристички туризам као и планирања даљих истраживања.
Нисмо могли да не уочимо лошу сигнализацију код искључења за саму пећину са пута Дубока – Раденка. Испешачили смо 500м до воденице и степеница. Након проласка првог дела импровизованог степеништа уочавамо постављене нове степенице које воде до водопада Дубока испод саме пећине, што је за похвалу, јер смо се током ранијих посета за прилаз водопаду морали спуштати низ стрму и не баш безбедну стазу. Наши гости нису одолели да се освеже и окупају у базену испод водопада.
Одушевљени природним амбијентом и околином после кратке паузе подно пећине, настављамо степеницама навише до платоа. Увидевши да је објекат за одмор “Србија шуме” срушен не задржавамо се, већ настављамо наниже ка потоку са посмртним брвнима.
Приближавајући се пећини видимо да је поток који пролази кроз пећину скроз пресушио. Одушевљени гигантским пећинским улазом професор са асистентима констатују да је улаз Дубочке пећине један од већих, ако не и највећи који су видели. Улазимо у Главни канал и осврћемо се за недавним археолошким истраживањима које су археолози спроводили. Ми се заустављамо на крају улазног канала, 130 метара од улаза, колико допире дневно светло. Асистенти са ПМФ-а прелазе понор од 2 метра и даље настављају лампама. Констатују да се висина канала не смањује и да се чују бројне колоније слепих мишева. Пећински накит је све богатији како се улази дубље у пећину. Након неких 100 метара одустају од даљег пробијања без адекватне спелеолошке опреме. Вративши се деле са нама свеукупне утиске о пећини, нагласивши поново њен потенцијал за активирање авантуристичког туризма у будућности. Поред самих гео-морфолошких лепота пећина је богата и различитим врстама инсеката, од којих се посебно издвајају велики паукови крсташи. По изласку из Дубочке пећине сусрећемо се са локалним младим ентузијастом који је кренуо у обилазак пећине са рођаком из иностранства. Он нам прича како је неколико пута прошао целом дужином пећину чија је дужина 2.3 км и описује дворане и украсе дубоко у пећини са којима се сусрео . Заинтересован је и за учествовање у програмима обуке спелеолошких водича.
Враћамо се у Кучево, да бисмо продужили ка Равништу и обишли још једну пећину, “Хомољску лепотицу”, пећину Равништарку. Циљ ове радне посете је иначе био и предлог даљих решења у имплементацији пројеката за уређење пећине и њено техничко осавремењавање ради комплетнијег доживљаја и потпунијег искуства које посетиоци стичу обиласком пећине. Након вечере гости су се сместили у наш комплекс апартмана. Ујутру се враћамо у Дубочку пећину ради поновне анализе терена и евалуације алтернатива за будуће пројекте којим би се пећина туристички активирала. Након радног преподнева настављамо ка Голупцу и паузу правимо у дестилерији Пруна у Вуковићу, где госте упознајемо са принципима добијања квалитетне ракије и вина. По доласку у Голубац запућујемо се ка пристаништу где се укрцавамо у брод да бисмо уживали у пловидби и са Дунава разгледали прелепи природни амбијент оивичен Ђердапском магистралом као и тврђаву Голубачки град.
По повратку у Голубац сабирамо утиске на новоотвореној градској плажи и усаглашавамо се у томе да простор Доњег Подунавља са залеђем има још доста тога да понуди и да је тек недавно овај простор првенствено активирањем Голубачког града добио на већем значају на домаћем и страном туристичком тржишту, али да би у наредном периоду требало радити на повезивању туристичких атракција целог Борско-Браничевског округа и садржајем употпунити и продужити боравак туриста на овом простору. Са нашим гостима се овде растајемо у нади да ћемо се што пре поново видети и наставити рад на пројектима из области спелеологије у циљу унапређења спелеолошког туризма.
Село Дубока – чаробна јесења мистика
Једног новембарског кишног и магловитог дана упутили смо се у село Дубока, засеок “Пасујоњи” код нашег домаћина Веселина Мартиновића. У ово туробно време пандемије, уз мере социјалне дистанце, хиперпродукције корисних и бескорисних информација, бег и повратак природи чини се као једини спас. Ми смо решили да се упутимо баш у ово живописно село наше општине и забележимо прави јесењи колаж природе.
Из центра Дубоке настављамо путем према селу Раденка, скрећемо десно, а код потока и старе воденице лево и настављамо 2км асфалтираним путем. Смена магле и кише док се пењемо ка засеоку , уз слике потока на коме се спроводе влашки обреди, употпуњују доживљај езотерије и дочаравају тајновитост овог места. Дочекује нас домаћин Веселин и почиње причу о свом газдинству и рибњаку са шараном којег је подигао пре неколико година. Поглед са овог места током ведрих дана је импресиван и пружа слику целог села као на длану, а досеже и до копова рудника у Мајданпеку.
Тренутно нам магла допушта да забележимо само призоре засада лешника и купина на овом газдинству.
Са десне стране налази се брвнара – апартман типа ,,студио’’ за смештај гостију, на којој су радови у току, и у којој ће први гости моћи да уживају ,,већ почетком пролећа’’, уверава нас наш домаћин.
После обиласка газдинства крећемо пешачком стазом наниже кроз шуму ка Дубочкој пећини. Стаза је дуга око 2км и идеална је за пешачење, а уколико узмемо у обзир цео потез: Дубочка пећина – Шевичка пећина ( позната и под именом ‘’Вртеч’’) – Ракобарски вис, до локалитета ‘’Мало Врело’’ на обронцима села Ракова Бара, имамо изазовну, атрактивну пешачко-планинарску стазу дугу 14км.
Ми овог пута због временских прилика нисмо успели да се запутимо навише ка Шевичкој пећини (Вртечу) и забележимо лепоте и овог у туристичком смислу неактивираног спелеолошког драгуља.
Исток је увек подразумевао дозу мистике, тајанствености, посебну филозофију и веровања којима се тумачи живот. У прилог томе говоре и пејзажи поред којих пролазимо и призори који буде машту. Мешају се стварност и легенда и тешко је спознати границу између њих…
Док се пењемо навише, испод предивног спектра опалог јесењег лишћа назиру се импровизовани степеници од рустичних пружних прагова.
Како се све више приближавамо Дубочкој пећини, магла која се спустила додатно доприноси комплементарности амбијенталне целине окружења са традицијом и веровањима.
Осећања су помешана али превладавају нека пријатна језа и дивљење. У краткој, стеновитој клисури подно стазе којом се пењемо ка пећини може се уочити неколико лепих, мањих водопада.
Ускоро стижемо до пространог улазног канала пећине. Сам улаз је импресиван, широк 25 а висок 20 метара. Како пролазимо грандиозни улаз пред нама се отвара гигантски главни пећински канал, који подсећа на хангар, чија висина достиже до 31м а ширина 40м.
Иако је овај улазни део главног пећинског канала (дугачак 132 м докле допире дневна светлост) сиромашан накитом, заиста је импозантан, а његова акустичност и величина се лако могу искористити као концертна дворана за различите културно-уметничке манифестације.
Дубочка пећина дугачка је 2.275м и једна је од најдужих у Србији. Кроз њу периодично протиче Понорска река. Спелеосистем Дубочке пећине састоји се од три целине: Главни канал, Глиновити канал, Русаљкин канал. Пећина је била станиште неолитског човека. У њој су пронађене кости пећинског медведа, зуби динотеријума, коштане игле и друга људска оруђа.
Након сабирања утисака и фотографисања, сагласни смо у томе да би сви љубитељи природе, авантуре и спелеологије требало да посете и доживе чудесно лепу околину села Дубока. На растанку од нашег домаћина и водича Веселина, обећали смо да једва чекамо прве пролећне дане и наш нови сусрет.
